Prema Medijskoj strategiji čiji je akcioni plan, prema rečima predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić, trebalo da bude usvojen još 16. maja ove godine ali još uvek nije, posebna pažnja posvećuje se položaju nacionalnih saveta nacionalnih manjina zbog postojanja „određene zabrinutosti po pitanju njihovog uticaja na pluralizam i uređivačku nezavisnost medija“. Medijska strategija bavi se i pitanjem zastupljenosti programa na jezicima nacionalnih manjina, gde se zaključuje da nacionalni javni medijski servis RTS ne ispunjava obavezu kada je reč o tome. Hoće li položaj medija i programa na jezicima nacionalnih manjina biti stvarno unapređen ili opet samo deklarativno?
Veljko Milić iz Radne grupe za izradu Nacrta Medijske strategije kaže da je u analizi stanja uočeno da nacionalni saveti kontrolišu sve ključne aspekte manjinskog informisanja, što nikako ne doprinosu pluralizmu, kao i da RTV, za razliku od RTS-a svojoj obavezi koja se odnosi na informisanje nacionalnih manjina posvećuje neuporedivo više pažnje.
„Temi informisanja na jezicima nacionalnih manjina posvećeno je značajno vreme prilikom izrade Medijske strategije upravo zbog toga što je ova oblast posebno osetljiva. Iz prvobitne verzije strategije koju je radna grupa izradila, jednostrano je bio izmenjen gotovo čitav deo koji se odnosi na informisanje na jezicima nacionalnih manjina. Međutim, tekst strategije je naknadno vraćen radnoj grupi na doradu, pa su ključne mere u ovoj oblasti vraćene“, dodaje Milić.
Posle petooktobarskih promena došlo je do reformi koje su se odnosile na proces vlasničke transformacije medija, odnosno potrebe da država, koja se dokazala kao loš vlasnik, izađe iz vlasništva nad medijima. Međutim, kada je reč o manjinskim medijima, taj proces je obustavljen krajem 2007. godine, kada je Vlada Srbije na preporuku Vlade Vojvodine tu odluku donela uz obrazloženje da su manjinske zajednice isticale da nema dovoljno garancija da će nakon privatizacije biti zaštićena njihova prava na informisanje na maternjem jeziku. I tada a pogotovo sada bilo je jasno da je u pitanju bila odluka koja je doneta u dnevnopolitičke svrhe, s ciljem „namirivanja“ manjinskih političkih elita i „kupovine“ njihovog savezništva na izborima koji su usledili 2008. godine. Drugim rečima, nije to bila stvarna briga za opstanak medija na jezicima nacionalnih manjina, što se i pokazalo u godinama koje su usledile.
Sve u svemu, Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina je tim telima manjinske autonomije dao široka ovlašćenja kada je upravljanje medijima čiji su osnivači u pitanju, a nije im propisao nikakvu odgovornost. Mediji na jezicima manjina čiji osnivači nisu nacionalni saveti, s druge strane, prepušteni su „zakonima“ više nego siromašnog tržišta.
Postavlja se pitanje kako je konkretno nova Medijska strategija pristupila rešenju tog problema.
Ugašena četvrtina medija na jezicima manjina
Medijska analitičarka Žužana Serenčeš smatrada je jako teško govoriti o položaju manjinskih medija jer ključni podaci ne postoje.
„Nakon poslednjeg talasa privatizacije medija došlo je do značajnog smanjenja obima izveštavanja na manjinskim jezicima. U jednom trenutku, taj proces nije bio ni potpuno okončan, a već se moglo videti da je otprilike četvrtina medija koji su izveštavali na nekom od jezika manjina, i koji su bili obuhvaćeni drugim talasom privatizacije, prestalo da funkcioniše. Tek je teško govoriti o položaju u smislu njihove održivosti kada znamo kakva je generalno teška situacija po pitanju rada medija, bez obzira na jezik izveštavanja“, navodi naša sagovornica.
Prema njenim rečima, postoji još jedna stvar koja nije poznata široj javnosti.
„Zakon o javnom informisanju je jednim članom obavezao nove vlasnike u medijima u kojima je postojalo izveštavanje na nekom od manjinskih jezika da obezbede kontinuitet u proizvodnji takvih sadržaja od javnog interesa u periodu od pet godina od dana zaključivanja tih ugovora o prodaji kapitala. Uslovno rečeno, za to kako se član 142 medijskog zakona sprovodi, zadužen je REM, ali ja koliko znam do javnosti od tada nije došao nikakav sveobuhvatni izveštaj o tome kako se novi vlasnici pridržavaju tih obaveza i kako sada izgledaju programi privatizovanih medija“, kaže Žužana Serenčeš.
Problem predstavlja i mogućnost davanja „mišljenja“ od strane nacionalnih saveta o projektima na konkursima za sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa, koja po zakonu ne bi trebalo da budu obavezujuća, ali je praksa često drugačija pa se „mišljenje“ zapravo posmatra kao obavezna preporuka.
Mediji kao produžena ruka vladajuće partije
To potvrđuje i osnivačica i glavna urednica sajta „Storyteller“ Vladimira Dorčova Valtnerova i dodaje da su nacionalni saveti „sve više samo produžena ruka vladajuće partije, poligon na kojem se raspoređuje uticaj i politički deo kolača.“
Nedeljnik na slovačkom jeziku „Hlas ljudu“ jedan je od onih koji se susreću sa problemom uticaja nacionalnih saveta na uređivačku politiku. Ona kaže da je tokom vremena koje je provela na mestu glavnog urednika ovog lista bilo brojnih pretnji i pritisaka.
„U tadašnje vreme je nedeljnik ’Hlas ljudu’ i njegovu uređivačku politiku najviše kritikovao i napadao sadašnji potpredsednik Nacionalnog saveta Slovaka Pavel Surovi, koji je u to vreme bio opozicija. Baš kao što je sada agresivna ’pozicija’ i tada je bio agresivna opozicija. Bilo je raznih neprijatnih situacija, puno stresa, puno agresivnih, uvredljivih i neumesnih reagovanja od strane Surovog koje smo objavljivali jer je kao ’reagovao’ na sadržaj, a u stvari je napadao mene kao urednicu, ili neke od mojih novinara ili urednika. Sada kada pogledate, ovaj nedeljnik se pretvorio u političku propagandu vladajuće partije i njene frakcije u slovačkoj zajednici. Svi napadi i uvrede dobijaju novi značaj, novu formu i ostaju kao svedočanstvo da smo uspevali da se izborimo sa pritiscima“, kaže Vladimira Dorčova Valtnerova.
Pritisci su povremeno bili zastrašujući, navodi ona.
„U to vreme ’opozicija’ je znala da zove moju majku koja živi sama da mi poruči ’da se smirim sa kritičkim tekstovima jer može da se desi da će mi neko polomiti moje male nožice’, dok je tadašnje rukovodstvo Nacionalnog saveta Slovaka sigurno htelo da utiče na našu uređivačku politiku, ali nikada to nije direktno uradilo. Često smo i sa kolegama novinarima, posebno sa Jurajom Bartošom, znali u novinarskim tekstovima argumentovano da ih kritikujemo. Nasuprot Surovog, tadašnja predsednica Saveta (Ana Tomanova Makanova) nikada nije napisala nijedno reagovanje, niti me je pozvala na brifing. Sada je u redakciji skroz drugačija situacija. Koliko čujem glasine – novine uređuju ’spoljašnji’ faktori i mnogi čitaoci ne prihvataju takvu propagandu i veliki broj njih više ne kupuje novine“, zaključuje ona.
Pozitivni primeri su mogući?
Da nacionalni saveti nacionalnih manjina ne moraju nužno negativno da utiču na uređivačku politiku, govori i slučaj Internog etičkog kodeksa donetog od strane Novinsko-izdavačke ustanove (NIU) „Ruske slovo“ i Nacionalnog saveta rusinske nacionalne manjine, uz pomoć OEBS-a i NDNV-a.
„Ova samoregulacija nije nova pojava za ’Ruske slovo’, jer je uvedena neka vrsta minimalne verzije od 2014. godine za potrebe praćenja izbora za nacionalne savete. S obzirom da se pokazala kao dobra, predložena je kao osnova za izradu ovog dokumenta o medijskom integritetu. Postoji ideja da se samoregulacija Internog etičkog medijskog kodeksa, koja je potpisana između Novinsko-izdavačke ustanove ’Ruske slovo’ i Nacionalnog saveta Rusina, kao deo projekta NDNV-a i OEBS-a, predloži kao model i drugim listovima, poput rumunske Liberataee, mađarskog Mađar soa, slovačkog Hlas ljudu, Hrvatske riječi itd. NIU ’Ruske slovo’ je u potpunosti depolitizovana ustanova. Novinari moraju strogo da se pridržavaju etičkog Kodeksa novinara Srbije iz 2010, kao i nedavno usvojenog Internog etičkog medijskog kodeksa. Mi tražimo da se novinari izjasne da li su članovi stranaka i onda u skladu sa tim ih angažujemo“, kaže Boris Varga, direktor NIU „Ruske slovo“.
On dodaje da su problem NIU „Ruske slovo“ stariji novinari koji su politički angažovani u strankama i u nacionalnom savetu, a koji su u sukobu interesa i ozbiljno krše etički kodeks.
„To su često svesne zloupotrebe medija u partijske i lične svrhe, ali postoji i jedno tradicionalno apatijsko uverenje da su manjinski mediji u Vojvodini ’državna preduzeća’ i ’produžena ruka vlasti’, pa je u vrednosti i neophodnost etičkog novinarskog integriteta ponekad veoma teško ubediti novinare, ali i širu javnost, čak i onu građansku. Vrbovanju u političke stranke danas su posebno izloženi mladi novinari, svršeni studenti koji žele da ostanu u Srbiji, a koji znaju da je to ’siguran put’ u budžetske strukture. Mi u NIU ’Ruske slovo’ smo sve uradili od 2013. godine da se takvo ponižavanje ne desi i da posebno mladi kadrovi osete šta predstavlja ne samo ljudsko, već i profesionalno dostojanstvo“, zaključuje Varga.
Da li će nova Medijska strategija ostati samo još jedno mrtvo slovo na papiru ili će se stvari kvalitativno unaprediti, pokazaće vreme. Međutim, pritisak vlasti ne može da bude izgovor za urednike i novinare bilo kog medija za pristanak na cenzuru, autocenzuru i poništavanje integriteta profesije.
Vuk Miloš Petrović (VOICE)
